RODITELJSTVO

Jedva smo čekali taj plusić na testu za trudnoću, pa smo jedva čekali da im ugledamo lice i osetimo njihov miris, a kada smo napokon upoznali svoju bebu, muka i umor iznedrili su – jedva čekam da moja beba poraste. A zašto? Zašto ne umemo da uživamo i tim prelepim prvim godinama kada smo jedni drugima ceo svet i sve je pod kontrolom. Zaista je sve pod kontrolom, bez obzira na te sitne probleme, neprospavane noći, zubiće, grčiće, pelene. Ako ikada pomislite da preterujete, popijte kaficu sa mamom čija su deca već porasla. Potražimo lepo u svakoj prilici.

Jedva čekam da prohoda…

jedva čekam da prohoda - imamnestodakazem.rs

Recimo da ovo važi za 99% mama. Kažem mama, jer su ipak u pitanju prvi meseci kada je dete više sa mamom, a tate su već odavno na poslu. Jedva čekamo da prohoda zato što nas bole ruke, bole leđa, želimo da oslobodimo ruke da bismo uradili nešto drugo. Ali, šta je bol u ruci, bol u leđima naspram bola u srcu kada ode od vas jer je prohodalo i ne želi više da vas poljubi pred drugarima ili je otišao da se igra a vi ni ne znate tačno gde je. Dok je u vašem naručju, vaš ceo svet, onaj najbitniji deo, je pod vašom kontrolom i uticajem. Biće sve onako kako vi udesite. Kada prohoda manje vremena će provoditi u vašem zagrljaju, pod vašim krilom, istaživaće svet. I sve je to u redu, tako treba, tako mora. Zato dajte sve od sebe da zanemarite sitne boljke i uživajte u mirisu, dodiru, prstićima koji vas maze, okicama koje vas greju.

Jedva čekam da nauči da priča…

jedva čekam da nauči da priča - imamnestodakazem.rs

Jasno. Da bismo lakše i lepše komunicirali. Da izbacimo suze iz komunikacije, da izbegnemo napade besa u prodavnici ili drugom javnom mestu. Da zna da zatraži da jede, da pije, da ne moramo mi o tome da mislimo. Jasno, jeste. Ali menjamo ozbiljne razgovore za gu-gu, av-av, za tajni jezik koji razumete samo vi i vaše dete, za suze od smeha uzrokovane nemuštim jezikom, za oduševljenje sa svakom novom izgovorenom reči… ma ovde je puno više lepih momenata. I samo polako, naučiće da priča, pre ili kasnije. A da li znate šta ćete onda da se pitate – hoće li ikada ućutati? Koliko pitanja može u minuti da postavi? Pa ne mogu ništa da čujem od deteta. Da, da. Takvi smo svi. Zato vodite glavnu reč dok možete, a dok ono ne propriča vi im ispričajte sve priče ovog sveta.

Jedva čekam da krene u školu…

jedva čekam da krene u školu - imamnestodakazem.rs

Ovo se često čuje, ali mislim da ne bih pogrešila kada bih rekla da je odnos 50-50 za i protiv. Ispravite me ako grešim. Ja sam možda par puta ovo izgovorila, ali veliko je i bitno je, zato želim da spomenem to i ovde. Tih prvih sedam godina života, do polaska u školu, traje večnost, čini vam se. Verovatno jer su toliko ispunjene i zato treba što više da uživamo u njima. U tim godinama spremamo naše dete za sastanak sa svetom. Ali… znam, sve prolazi tako sporo i pitate se koliko još možete da iznesete. Girl, you don’t know the half of it. Avantura tek kreće. Znate li koliko traju četiri godine, od prvog do četvrtog razreda? Pet minuta. Toliko. To je ludost. Ni ne okrenete se, a on/ona već prelazi u drugi razred. Stvorili su nove prijatelje, nova saznanja, putuje bez vas, ma čitav jedan mali svet nastao je za tren, iza vaših leđa. Zato, neka ostanu oni još malo u vrtiću. 

Jedva čekam da izrastu svi zubići…

Hm… ok, ovde ne žalim za izgovorenim. Šalim se malo. Zubi će zauvek ostati sa nama i samo probleme stvarati, od prvog dana. Zato ih redovno i pravilno perite, i što ranije upoznajte vaše dete sa stomatologom, kako bi izgradili odnos koji ne počiva na suzama.

 

I tako dok mi jedva čekamo, priča se okreće i … rastem i rastem i jedva čekam da porastem, sedam na voz i polazim… a mi ostajemo neme i u tišini žalimo. Ali tako mora, tako treba. Uživajte u svakom trenu majčinstva, ni jedan dan, ni jedna godina se ne vraća. Sačuvajte dete u njima što duže.

 

Imate li vi svojih – jedva čekam… ?

 

Povezani postovi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *