RODITELJSTVO SOUL SPEAKING
Priča o jednom dečaku - imamnestodakazem.rs

Oduvek sam želela dečaka. Ne devojčicu. Zaista dečaka. I danas imam dva. Dva oka moja. Ovo je priča o prvom dečaku. Prvencu, maminom i tatinom.

Od prvog dana smo žmu i ja shvatili da smo blagoslovljeni. Dobili smo zdravog sina, malo poteškog za početak (skoro 5 kg), ali samim tim lakši za prevrtanja, okretanja.

Sve sam stizala sa njim. Bio je beba iz udžbenika. Sve što sam s njim zamislila sam i ostvarila. S njim bismo putovali i na kraj sveta. Eto takva je beba bio.

A danas, danas je osvojio svoju prvu zlatnu medalju! Moj dečak.

Polazak u vrtić ga je promenio

Onda je krenuo vrtić i odvajanja, a mama mu je bila sve na svetu. Moj zagrljaj bi zaustavljao i najgori plač. Samo da je kod mene i on je sretan. Malo je to iscrpljivalo (mamu) ali i olakšavalo situaciju generalno. Nije imao one napade besa (kao drugi sin), nije nikada ništa izvoljevao. Dovoljan je bio zagrljaj i da znam šta mu je potrebno. Ali vrtić ga je malo izmenio.

Dolazak brata ga je promenio još više

Uživali smo u našem dečaku. A onda nam se pridružio još jedan. Prvenac ga nije konstatovao uopšte. Nije bio ljubomoran, nije se igrao s njim, prosto kao da nije došla beba u kuću, još jedan naš član. Prvenac je tada imao nepune četiri godine i već je morao malo da odraste, prihvati nove uloge. Neizostavno je da se stalno pitaš – jesam li negde pogrešila kao majka, da li obojici posvećujem dovoljno pažnje, i kako sad ovo situaciju da stavim pod kontrolu. Iscrpljena od druge bebe koja non-stop plače, nespavanja, želje da prvencu malo ugodim i budem samo sa njim, često bih samo sela i plakala. Do jednog dana. Dok prvenac nije seo pored mene i počeo i on da plače.

Sine, zašto plačeš?

Zato što ti plačeš mama.

Kada gledam u njegove oči vidim svoju dušu. Da se lik može preslikati, to svi znamo, ali da se duša tako ogleda jedna u drugoj, to nisam pronašla. Videla sam mu u očima sav moj strah, tugu, setu, ljubav, ali ne i snagu. Možda sam i ja svoju izgubila. Moralo je nešto da se promeni.

tužan dečak - imamnestodakazem.rs

Odrastanje

Rastao je i pružale su mu se mnogo mogućnosti za aktivnosti, za druženje, ali kako i to da uglavim u raspored, sa bebom koja ne želi da sarađuje, ali uopšte, ikada. Čini mi se da sam počela svuda da ga guram – hajde, sine, vidi kako je ovo lepo, hoćeš da ideš tamo, hoćeš da treniraš ovo i ono. Puštala sam ga samog napolje, da se igra pod prozorom i terasom, pa bih trčkala po stanu tamo-amo, da pokrijem sva polja. Beba spava, prvenac se igra, ja kuvam. I ne pala u depresiju. 🙂

Sve više i više smo osetili da naš dečak raste i odrasta ali da ima sve manja samopouzdanja. Šta god novo da mu dođe na put, on bi to zaobišao. Ne, i nema pregovora. Gurali smo, navaljivali. Ne. Dok on sam nešto ne odluči, džaba priče. Svi su u njemu videli potencijal, za razne stvari, ali on prosto ništa nije želeo.

On je dete koje nikada nije maštalo, čini mi se. Ja nikada nisam imala neke mogućnosti u detinjstvu, ni da putujem, ni da treniram, ni da kupujem, ni da isprobavam, pa sam mogla samo da maštam. Srećna sam što moja deca danas mogu sve, sve što požele. Imaju roditelje koji bi ih podržali i u najvećoj ludosti, samo da probaju, iskuse, shvate. Ali on, on nema želje.

Škola

Brinula sam se kako će se u školi snaći, ali mu to nikada nisam rekla. Uvek sam mu govorila – ja znam da će biti sve u redu. Ideš tamo da uživaš i stvaraš nova prijateljstva. Nikada se nisam brinula za ocene, a donosi mi sve petice. Brinula sam se kako će stvarati nove drugare, jer smo se preselili u novi grad gde nikog nije poznavao. Međutim, na moje oduševljenje, on nije isti u školi i kod kuće, po pričama i vaspitačica i učiteljice. Druga deca ga vole, pažljiv je i dobar drug. Deca ga vole. Uzalud sam brinula.

Ako nije sve ovo, šta jeste?

I zašto nema samopouzdanja, opet se vraćam na to. Treći je razred, nikada se nije prijavio ni na kakvo takmičenje, ni na jedan izazov. Uvek u svojoj glavi ima najgori mogući scenario- ja to ne znam, ne mogu, otkud bih ja pobedio, osvojio nešto, prosto neću, ne interesuje me. U redu, svaka priča bi završila mojim povlačenjem. I pitanjima- kad sam ubila želju za bilo čim u njemu, kad sam mu rekla da prestane da mašta, sanja; kada je formirao to mišljenje o sebi.

Sve što se mojoj deci dešava, ja krivim sebe, ali i hvalim, da se razumemo. Oni su moji, moj život, sa mnom su najviše vremena. Ništa se kod njih ne dešava, a da ja to nisam odobrila. Bila sam rešena da prvenca preokrenem. Za to vreme, godine prolaze, a drugi beban je izrastao u mirnog, srećnog, maštovitog daredevila – sve što prvenac nije, ali sve. Samo kad bi mu malo pozajmio.

I posle svega – zlatna medalja na grudima sja

Opredelio se prošle godine da trenira plivanje i na tome se zadržao čak i posle mesec dana (kod nas je i to uspeh). Približilo se prvo takmičenje, posle samo dva meseca i on naravno odbija, uz vrlo dobre argumente. U redu, odustala sam. Međutim evo ga i drugo takmičenje, i svi prethodni argumenti padaju u vodu. Imali smo desetak dana da se odlučimo. Dobro sam ih iskoristila. Bodrila, pričala, davala primere. Videla sam da se lomi i zato sam i bila uporna. Na kraju je rekao- kako ti želiš. Uopšte nije mogao on da bude taj koji će odlučiti. Iako sam pomalo strahovala kako bi neuspeh delovao na njega, rekla sam ideš i gotovo.

Opustila sam situacijom pričom – znaš da plivaš, udaviti se nećeš; prvo ti je takmičenje, ideš da probaš; pliva se jedna dužina, na treningu plivaš i po deset, znači nećeš se umoriti; daj sve od sebe pa kako bude, mi ćemo svakako navijati za tebe.

U poslednji čas, trener mu kaže da će plivati ledjno a ne prsno kao što je on sve vreme u svojoj glavi spremao. Znam koliko mu je ta promena pokolebala samopouzdanje. Ali videla sam kako se brzo snašao i smestio. Videla sam ga i na treninzima kako pliva ledjno, i znala da ce ovo biti uspešno za njega. Startovao je odlično i plivao i plivao i plivao, a ondaje  počeo da se okreće i gubi vreme, plašeći se da ne udari u rub bazena (control freak), verovatno bih i ja tako. I ipak prvi stiže do cilja.

Blagi osmeh na licu. Ništa pesnice u vis, jeeee, ništa. Samo oči i obrve poskakuju i traže mamu, tatu i batu. Nije mogao da veruje. Nije znao šta da radi i kako da se raduje. Kada smo se napokon spojili samo me je zagrlio i smejao se. Pitam ga – da li ti se skače od sreće. On kaže- da. Pa hajde onda, zajedno ćemo. I tata i bata. Ali mi smo svi bili luđi od njega. On i sad ne veruje. Ponosan je, vidim, shvatio je da ne mora biti uvek loše kako njegov um zamisli. Shvatio je koliko je jak i koliko tek može biti.

Odahnula sam zbog svoje odluke, jer ga nisam još više upropastila, unesrećila, ako je za utehu. Sledeća odluka mora biti njegova.

Zabranjeno kopiranje i dalja distribucija,Pobeda - imamnestodakazem.rs

E još jedno takmičenje u plivanju pa ću onda na košarku.

Dogovoreno, sine. Kako ti kažeš.

Povezani postovi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *