Prvo sećanje… Sećam se, i nikako da zaboravim. Jasno kao dan. Sve te suze, teskoba, pogledi, zagrljaji. A u meni nemir. Zašto su svi došli? Zašto su u crno obučeni? Umro je. Ne, nije. Eno ga sedi u dnevnoj sobi na kauču. Obučen u pidžamu. Upravo sam pričala sa njim i masirala mu stopala. Počinje Opstanak. Naša omiljena emisija. Puno…
Danas je za mene Dan D. Vraća se svake godine, a nešto mu se baš i ne radujem. Oduvek sam govorila da je tuga moja inspiracija. Zašto? Ne znam. Reči koje u tim trenucima izlaze iz mene, kao da nisu moje, kao da zauzmem neko drugo telo. Tako je nastala i ova pesma. Ono što je čudno kod ove pesme…
Ovaj tekst sam posvetila jednoj dugogodišnjoj drugarici. Malo je onih za koje možeš da kažeš – ah, pa mi se znamo od malih nogu – a da su ti još uvek bliski. Ja ih imam nekoliko, i iako smo razbacani na sve strane ove zemlje a i šire, kada se sastanemo, priča se samo nastavlja. Oni su moje najvrednije sećanje…
