RODITELJSTVO
Kako-odgajati-dete-sa-stavom-imamnestodakazem.rs

Da sa mojim drugim sinom nešto „nije u redu”, to mi je bilo jasno prve sekunde njegovog života, van moje utrobe. Kako sam znala? Mama zna 🙂 Drugačije je plakao, ne bebeće, nego iritantno. I sve što je radio bilo je sa porukom – došao sam da vam uzdrmam svetove. (Ne, ovo nije još jedan psihološki tekst 🙂 )

Nije hteo majčino mleko, a uvek je bio gladan. Nije hteo da spava, nisam mogla da mu uhvatim neki ritam i ništa što je „radilo” kod starijeg sina nije radilo kod njega. Sve je trebalo iz početka. Bili smo potpuni amateri. Uzdrmao nas je valjano. Čuj uzdrmao – okrenuo nas je naglavačke i tresao i tresao.

Rastrojeni od umora, nepoznatog i truda da starije dete ne zanemarimo – shvatili smo da to ovako neće moći i da je prvo dete bilo blagoslov, 1 u milion, i da takvih možeš da imaš deset, kao i da nisu sva deca ista, iako potiču od istih roditelja. Da, da, dobra stara izreka – ali tako je.

boy-singing-imamnestodakazem.rs

Put do spoznaje

Prvi sin je jeo sve, odnosno hranili smo ga. Drugi, boga mi, ne želi sve i želi sam da se hrani.

Prvi je sate mogao da provede u kolicima, u vožnji. Drugi nije hteo ni sekunde – hoće sam da šeta, iako mu je trebalo 15 meseci da skonta kako to zaista i da obavi sam.

Prvi bi ostao tamo gde ga staviš i posle pola sata. Drugi bi nestao nakon jedne sekunde.

Prvi je tolika dobrica, da možeš svaki potez, svaku reč, svaku radnju da predvidiš. Drugi je toliko radoznao, živahan i nema šanse da predvidim sledeći potez.

Prvi sve, ali sve, sluša, čuje i posluša. Drugi…ništa.

I tako…bilo je puno tih i takvih situacija…mozgala sam i mozgala…pričala, čitala, lupala glavu…šta radim pogrešno…čime ga izazivam…šta još da mu pružim…a ustvari sam sve vreme pokušavala da ga odgajim na isti način kao i prvo dete, stalno sam vukla na tu stranu. Umesto da onog trenutka kad sam shvatila da je drugačiji, osmislim potpuno novi put za njega.

Spoznaja

Njegova tvrdoglavost se graničila sa nevaspitanjem – nije bilo šanse da kaže „dobro jutro” vaspitačicama, na primer, ali nikada nije rekao ni ružne reči. Prosto nije njemu sad do javljanja. Često je imao tantrume, koje sam nevešto prikrivala/objašnjavala u javnosti. Objašnjavaj, razgovaraj, ne odstupaj,… jok, nema šanse. I tako su naše najbolje vaspitačice prisustvovale ne jednom mom slomu živaca. 😉

Jednog dana sam zatražila pomoć od vaspitačice, savet, bilo šta, jer više nisam imala ideje. Rekla mi je – on je dete sa stavom, nemoj da ga lomiš. Ako ga slomiš, on nikada više neće biti isti. U smislu, biće zbunjen, uplašen, neće više ništa znati. Da, promeniće se, ali ne na pozitivno.

„On je dete sa stavom, nemoj da ga lomiš. Ako ga slomiš, on nikada više neće biti isti.“

Meni je ova rečenica bila prekretnica ili možda više kao šamarčina. Ali zahvalna beskrajno.

decak-razmislja-imamnestodakazem.rs

Put do svetla

Od tog dana, na svaki njegov snažan izliv emocija odgovarala sam samo zagrljajem – umirio bi se vrlo brzo. Kao da je bio zbunjen u početku, ali prihvatio je. Samo se grlimo, bez reči, uz njegove suze. Vreme trajanja ispada se postepeno smanjivalo. Svaka priča o nastaloj situaciji sledi tek nakon par sati, potpunog smiraja. U tim razgovorima on mi je otkrivao sebe – zašto je tako nastupio, šta je želeo, i ono što smo svi primetili jeste da je imao izuzetne argumente za dete. Tako je ostalo do danas. Oduvao me je svojim rezonovanjem i kao da sam napokon upoznala svoje dete i njegove „super moći”.

„Na svaki njegov snažan izliv emocija odgovarala sam samo zagrljajem.“

Sad mi je jasno i zašto je bio tako uporan, tvrdoglav – jer je imao objašnjenje za sve, u svojoj maloj glavi, a niko nije hteo da ga sasluša, posluša. Sa druge strane je imao umorne, zauzete i nervozne roditelje i brata koji je bio na strani tih roditelja, jer – Bože moj – on je dobrica i radi sve baš  „kako treba”. O, u kakvoj sam zabludi bila. Učiš dok si živ i tačka, a od tih malih glavica mnogo možemo da naučimo.

decak_osvaja-imamnestodakazem.rs

Pored ispada, drugi problem je bilo ustajanje za vrtić. Svakodnevna agonija. Prvo smo to radili tako što bih ušla u sobu, upalila svetla i počela da dozivam i mrdam krevet, jer, pobogu, kasnim na posao. Onda sam počela ranije da ustajem i da ih budim, ali ne vredi. Stariji sin se istog časa probudi, spremi, sve sam i onda pola sata sedi na fotelji i čeka nas. Mladji nikako nije mogao da se probudi, iako leže na vreme.

Onda sam promenila „taktiku”. Buđenje je izgledalo ovako – upalim svetlo u susednoj sobi, tek da malo obasja njihovu, sklonim zavese i pustim prirodno svetlo unutra, legnem pored njega i budim ga poljupcima. Prvo što vidim ujutru je njegov osmeh, a on moje srećno lice. Nastavljamo zagrljajima. A pošto obožava da se mazi, kao da jedva dočeka ove momente i brzo se i probudi.

„Legnem pored njega i budim ga poljupcima.“

Ništa posebno, zar ne? Ali eto. Svaka mala glava ima neki svoj veliki plan koji mora da ispuni na određen način. Na nama roditeljima je da uz pomoć naših super moći otkrijemo taj način.

 

Već dugo želim ovo da podelim sa vama, jer znam da su mnogi u sličnom problemu. Ima rešenja, dragi moji, samo dubok udah i osluškujte. <3

Sigurno ima i vas koji su pomislili – ma, razmažen, bezobrazan, raspušten, nevaspitan. To je sasvim u redu i razumem vas. Ako niste imali slična iskustva, logično je da tako nešto pomislite. Šta god da je bilo tad, danas nije. Na vreme sam odreagovala, trgla se, tako da danas niko ne može da kaže za njega da je razmažen, bezobrazan, raspušten i nevaspitan. A veliki je moj mali dečak. Velikih 6 godina.

 

Povezani postovi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *