PUTOVANJA

Kako uopšte započeti ovakav tekst? Kada već punih 30 godina učim taj engleski jezik, slušam o njihovoj zemlji, učim njihovu istoriju, sanjam o poseti,…jednostavno, to nije samo još jedna posećena zemlja, još jedna čekirana stavka na bucket listi, još jedan vodič kroz grad.

Ovo je deo mene koji je živeo u snovima, mašti … a sada je java. Hej, svete – desilo se.

A zašto, zaboga, pravim ovoliku buku oko jednog putovanja? Tu je pitanje koje nikako ne mogu da izbacim iz glave-dok sam predavala u školi, deca bi me uvek pitala, sa onim žarom u očima – a, da li ste ikada bili u Engleskoj – i očekuju da kažem DA i krenem sa pričama kako je tamo, a za uzvrat dobiju samo kratko NE i brzo skretanje sa teme.

I ta vatra je u meni gorela punih 30 godina, nisam dozvolila da se ugasi, te sada sa istim onim žarom u dečijim očima, želim da vam predstavim i opišem svoje putovanje kroz snove-posetu gradiću zvanom Oksford u dalekoj nam zemlji Engleskoj.

pogled-na-christ-church-koledz-oksford-imamnestodakazem.rs

 

Blast off

Pokušaću da budem što više informativna zarad vas koji želite da krenete istim putem. Dakle, trnovit je put vodio do spremanja dokumetacije za vizu. Pored silnih papira koje je brat morao da mi pošalje iz Engleske, bilo ih je nekoliko i sa moje strane. Ali, da bi ta muka bila lakša, dobila sam preporuku za agenciju English Tours iz Beograda, koji su mi pomogli oko popunjavanja aplikacije, spremanja dokumentacije i zakazivanja razgovora. Sve je proteklo glatko. Jedino smo svi brinuli zbog toga što sam zvanično nezaposlena i da postoji velika verovatnoća da me zbog toga odbiju. Što se nije desilo 🙂

Viza je stigla  na kućnu adresu nakon dve nedelje a mojoj sreći nije bilo kraja.

Imala sam let iz Beograda do aerodroma Luton u Londonu, koji traje 2 sata i 10 minuta. Prva slika Engleske, nakon što su se oblaci razišli, jesu nepregledne njive, nalik onima u Vojvodini- žute, zelene, smeđe, samo su se smenjivale. Oh,boy, I’m home 🙂

Iznenadio me ovaj prizor, ne znam šta bih drugo rekla. Ne znam ni šta sam očekivala, ali izgleda da ovo nisam.

Po sletanju je potrebno ispuniti karton sa informacijama gde odsedate, koliko ostajete i još vaših podataka. Popunjavanje istog može da vam oteža drhtava ruka usled naleta adrenalina jer ne verujete svojim očima. Mislim da sam bila najnasmejaniji putnik koji razgovara sa carinikom. Hm, mora da sam bila i krajnje sumnjiva. Sva sam cupkala od sreće.

Ulice Oksforda

Ovaj gradić ima oko 150 hiljada stanovnika i 38 koledža. Broj stanovnika je bez studenata. Svi koledži su u tom starom delu grada a većina njih stara po nekoliko stotina godina. Ma, možete samo zamisliti priče koje kriju ti zidovi.

ulice-oksorda-imamnestodakazem.rs

Slika levo: Kuća stara oko 300 godina i niko ne sme da je dira. Slika desno: jedan od koledža koji se izdiže u uskim ulicama.

Osim zgrada koje su očigledno nasledje Viktorijanske ere, uopšte nema savremenih solitera. U Oksfordu svi žive u kućama. Videla sam samo jednu zgradu i rečeno mi je da su one rezervisane za osobe koje žive od socijalne pomoći. Ima svega tri ili četiri u čitavom gradu i uglavnom su izmeštene iz centra.

Sve kućice su od crvene cigle, gradjene u gotskom stilu i sa ulaznim vratima koja se izdvajaju po bojama (pun mi je telefon slika ulaznih vrata). Kada kažem kućice, nisu baš ni male ali sve su slične i slatke, kao da ih je neko tu nacrtao.

ulazna-vrata-oksford-imamnestodakazem.rs

Drugi najjači hajlajt motiv je zelenilo. Jarko zelenilo. Usled vlažnog vremena. Trava, livade, poljane, drveća, cveće…u izobilju. I utisak da se ovde gradi prilagodjavanjem zelenilu, a ne obrnuto.

Zanimljiva mesta za posetu u Oksfordu

Pre polaska sam sastavila spisak od nekih 10 stvari koje želim da obidjem/vidim/uradim. To je trebalo kao da se rastegne opušteno, bez žurbe na desetak dana. Medjutim, kada sam došla tamo, sve sa spiska je bilo udaljeno 2 minuta jedno od drugog. Ali mislim na 2 minuta hoda. Unbelievable, right! Tako dakle, da biste upoznali ovaj gradić, potrebno vam je malo kondicije, udobna obuća i 48 sati.

Šta mi je onda ispunjavalo vreme, pitate se? Na svakom koraku vas golica makar 100 godina istorije.Eh, treba te priče ispričati i saslušati.

Biblioteka Bodlijan (Bodleian Library)

bodlijan-biblioteka-imamnestodakazem.rs

Panorama dvorišta Bodlijan biblioteke u Oksfordu

Prvu od tih priča čula sam u Bodlijan biblioteci (iako ćete na sajtu Wikipedia videti prevod Bodleana – sa kojim se nikako ne slažem). Biblioteka nosi naziv po Ser Tomasu Bodliju, koji je finansirao njenu obnovu, donirao knjige i uveo neke novine u sam rad bibloteke.

Prostorija u kojoj započinje obilazak je upravo ova sa slike dole. To je bila ujedno i prva učionica u Oksfordu te je stoga ova biblioteka ujedno i najstarija u Britaniji a smatraju je i jednom od najstarijih u Evropi. Upravo u ovoj prostoriji je sniman deo filma iz Hari Potera, gde je bila smeštena bolnica.

bodlijan-biblioteka-ucionica-imamnestodakazem.rs

Više o istoriji same biblioteke možete pročitati na Vikipediji. Ono što tamo nećete videti jeste predivno ukrašena tavanica sa grbovima svih ličnosti i porodica koje su pomogle gradnju iste. Takodje, pošto se izgradnja dosta otegla, nalogodavci ili finansijeri su požurivali zidare te tako u jednom momentu nestaju svi ukrasi/rezbarije oko prozora i sledi samo ravna površina. Chop-chop, boys!

Iz ove prostorije se prelazi u drugu koja takodje ima zavidnu tavanicu (meni je nos samo bio podignut ka oblacima 🙂 ), zavidnu istoriju i momente, a po uzoru na nju uredjen je i sam britanski parlament – the House of Lords.

bodlijan-biblioteka-ucionica-house-of-lords-imamnestodakazem.rs

Nakon toga se penjemo u gornji deo biblioteke koji je zabranjen za slikanje. Možete samo zamisliti koje bogatsvo on krije. Police i police knjiga, koje danas koriste kako studenti tako i istraživači/naučnici širom sveta. Nijedna knjiga ne sme da se iznese van prostorija. To čak nije dozvoljeno ni kralju/kraljici. Nekada je svaka knjiga bila vezana lancem i mogli ste da sednete na klupu podno police i tu čitate. Danas nisu vezane lancem, ostala je samo jedna kao eksponat/uspomena na davna vremena, ali danas svaka ima svoj alarm (šta im teško) i izmedju svake knjige stoje posebne korice koje bi sprečile da se knjige medjusobno trljaju te tako propadaju.

1970.godine je izvršena kompletna restauracija tog gornjeg dela biblioteke, gde su i sam pod morali da podignu za čitav jedan stepenik. Znali su da se gradilo drvetom te su se plašili propadanja. Pokazali su nam slike kako je sve izgledalo nakon uklanjanja polica – neverovatno je blaga reč za to kako su uspeli da sve vrate na svoje mesto i sačuvaju blaga. Neverovatno pozitivna energija kruži hodnicima biblioteke. Imala sam osećaj da hodam po oblacima.

Hej, pa ipak je tu Oskar Vajld, ili ako više volite Tolkin, škrabuckao svoje prve misli na papir!

 

Ovde ću da napravim malu pauzu, nastavljam u sledećem članku. Ostaviću vas da uživate u slikama i novim informacijama.

Pa niste valjda mislili da putovanje iz snova može da se prenese na jedan list papira 🙂

 

To be continued…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *