SOUL SPEAKING

Prvo sećanje…

Sećam se, i nikako da zaboravim. Jasno kao dan. Sve te suze, teskoba, pogledi, zagrljaji. A u meni nemir.

Zašto su svi došli? Zašto su u crno obučeni?

Umro je.

Ne, nije. Eno ga sedi u dnevnoj sobi na kauču. Obučen u pidžamu. Upravo sam pričala sa njim i masirala mu stopala.

Počinje Opstanak. Naša omiljena emisija. Puno pitanja, ali i puno odgovora.

I onda praznina. Da li je ovo bio san ili java?

Ponavljao se ovaj san ili sećanje mnogo puta. Kao devojčica sam se baš borila sa strašnim snovima, ali ovaj nije bio strašan, bio je tužan. Budila sam se plačući svaki put.

I kako uopšte mogu da se sećam nečeg kada sam imala dve i po godine? Ah, evo kažu da kreće od druge godine.

Posle mnogo godina i razgovora, shvatila sam da je u pitanju jedna epizoda mog detinjstva, neka kombinacija jave i mašte. Bila je to sahrana mog dede. U jednu epizodu stavila sam najlepše i najružnije, i zaključala u svoj um.

Ne volim sahrane ni danas. Znam, ne voli ih niko. Ali ja, ja ih baš ne volim. Izbezumim se i … ne priznajem da se to dešava. Kažu mi – bojiš se smrti. Ne, naprotiv.

dečak i meda - imamnestodakazem.rs

 

Ovde nije reč o smrti, umiranju, nestajanju. Ovde je reč o sećanju. I šta mi kao dete biramo da zauvek ostane sa nama, a šta zauvek brišemo.

Šta kažu naučnici?

Svi uglavnom započinju priču o dečijem sećanju tako što tvrde da deca nikada ne zaborave mamin glas i da se to sećanje stvara dok su još u stomaku. U redu, ali šta je sa konkretnim situacijama i događajima koje smo kao deca iskusili?

Ono što treba da znamo je da mi, roditelji, umnogome doprinosimo dečijim sećanjima. Po istraživanjima koja sam pročitala, deca koja više komuniciraju sa roditeljima o događajima koja su se desila u datom trenutku, bilo dobrim ili lošim, duže ostaju u sećanju.

Da, duže, ne zauvek, osim verovatno kod baš traumatičnih događaja, nabijenih negativnim emocijama, ili dece koja su rođena kao veoma osetljive osobe (Highly Sensitive Person).

Istraživanja su vođena sa decom od 4 do 9 godina, okvirno. Na prvom intervjuu bi tražili od njih da im ispričaju neka dešavanja iz života. Roditelj je naravno bio prisutan da potvrdi sve rečeno. Za nekoliko godina dolazili su na drugi razgovor gde su ih opet pitali o istim sećanjima. Veći procenat zaboravljanja je kod dece koja su svoja sećanja iznela sa 4,5 ili 6 godina. Dok su deca školskog uzrasta zadržala ili malo izmenila prvobitnu priču.

devojčica na livadi - imamnestodakazem.rs

Zašto sećanja blede?

Naučnici smatraju da nam sećanja blede jer se do polaska u školu, tačnije do sedme godine života, dešava mnogo promena u mozgu, napretka, razvitka, usled kojih sećanja ostaju zakopana.

„Kada deca krenu u osnovnu školu, između sedme i desete godine, deo mozga koji je zadužen za dugoročno pamćenje (hipokampus) počinje da se razvija i ona bolje pamte informacije“, objašnjava dr Spenser.

U tom dobu deca počinju da pamte bolje, preciznije i tada se kratkoročno pamćenje pretvara u dugoročno.

Zaključak

Dragi roditelji, ne brinite, neće sva ona divna slavlja i događaji iz prvih godina života u potpunosti nestati. Ima i dobrih vesti. Sećanje je povezano sa iskustvom, a svako iskustvo oblikuje naš mozak, pa na kraju i nas, na poseban način. Određena sećanja možda jesu zaboravljena, ali upravo zbog toga što nas ona formiraju kao ličnosti, formiraju naše znanje i iskustva, ona nikada u potpunosti i istinski neće nestati.

 

Povezani postovi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *